Psihotrauma nije događaj, već mehanizam oštećenja psihe
Za razliku od većine pristupa, mi dijagnostikujemo ne dijagnozu i ne događaj, već mehanizam oštećenja psihe — upravo on određuje koji simptomi nastaju i kako ih je moguće ukloniti.
Zašto neki ljudi prođu kroz teško iskustvo i oporave se, dok drugi godinama žive sa anksioznošću i nametljivim sećanjima? Stvar nije u samom događaju, već u tome kakav se mehanizam oštećenja psihe formirao. Psihotrauma nije samo teško iskustvo. To je poremećaj u funkcionisanju psihe koji narušava njenu celovitost i sposobnost samoregulacije. Strah, emocionalna ukočenost i drugi simptomi predstavljaju signal psihičke rane, isto kao što je fizički bol signal telesnog oštećenja. U oba slučaja pomoć treba da bude usmerena na uklanjanje uzroka, a ne simptoma.
Međutim, uzrok psihotraume nije događaj, već deo psihe koji je izgubio svoju funkcionalnost i celovitost. Naš metod se zasniva na dijagnostici i uklanjanju ovog uzroka posttraumatskih stanja.
Izdvajamo 4 tipa traume. Prosečno trajanje psihoterapije za tri od njih prema našoj metodologiji iznosi oko 25 seansi, dok četvrti tip, povezan sa ranim dečjim iskustvom, zahteva dugotrajniju psihoterapiju.
Šta je stvarni uzrok psihotraume
Problem nije u samom događaju, već u tome što iskustvo sa kojim se psiha suočava prevazilazi njenu sposobnost obrade i narušava osnovne funkcije psihe (ono što se u psihologiji naziva Ego): sigurnost, granice, identitet ili razvoj. Drugim rečima, psiha ne može da „preradi“ to iskustvo i nastavlja da ga reprodukuje, šaljući signale za pomoć kroz simptome.
U zavisnosti od mehanizma oštećenja postoje samo četiri tipa psihotraume:
- vitalna
- invazivna
- egotomična
- konstitutivna
Vitalna trauma (od lat. vita — „život“)
Šta se dešava: pretnja životu ili telesnom integritetu;
Šta je narušeno: osećaj sigurnosti i predvidljivosti sveta;
Ključno iskustvo: strah — „nisam bezbedan čak i kada je sve mirno“;
Kako se ispoljava: stalna pripravnost na pretnju.
Invazivna trauma (od lat. invadere — „upasti“, „prodreti“)
Šta se dešava: grubo i nekontrolisano narušavanje ličnih granica;
Šta je narušeno: psihološke granice i sposobnost zaštite sebe;
Ključno iskustvo: stid, „nešto su mi uradili / kao da sam pokvaren“;
Kako se ispoljava: samoodbojnost, teškoće sa granicama, potčinjenost ili, suprotno tome, rigidna hiperzaštita.
Egotomična trauma (od lat. ego — „ja“ i grč. tomē — „rasecanje“)
Šta se dešava: gubitak značajnog objekta, uloge ili dela identiteta;
Šta je narušeno: celovitost Ja (identitet, unutrašnji oslonac);
Ključno iskustvo: praznina, „kao da sam izgubio deo sebe“;
Kako se ispoljava: osećaj unutrašnje „rupe“, gubitak smisla, depresivna stanja, zaglavljenost u prošlosti.
Zašto uobičajena terapija često ne funkcioniše
Ista dijagnoza ≠ isti problem. Na primer, PTSP može imati različite mehanizme nastanka. Međutim, većina metoda ne istražuje mehanizme psihotraume, već radi sa simptomima ili dijagnozama. Ako se mehanizam ne uzme u obzir, terapija može ili uopšte ne delovati ili davati nestabilan i delimičan efekat.
Za neutralizaciju psihotraume važno je dijagnostikovati mehanizam oštećenja osnovnih funkcija psihe — samo u tom slučaju moguć je efikasan rad sa njenim uzrokom.
Kako izgleda terapija
U osnovi terapije nalazi se precizna psihoterapijska dijagnostika tipa traume: određujemo koja je funkcija psihe narušena i na koji način. Nakon utvrđivanja mehanizma traume postaje jasno kako je tačno moguće ukloniti je kako bi se obnovile konkretno oštećene strukture, a ne samo privremeno olakšalo stanje.
Redosled našeg rada:
- Dijagnostika. Određujemo tip psihotraume i mehanizam oštećenja pomoću psihometrijskih upitnika i dijagnostičke sesije.
- Objašnjenje. Razumete šta vam se dešava i zašto, kakav je plan terapije i koji su okvirni rokovi oporavka.
- Psihoterapija. Rad se odvija striktno prema terapijskom protokolu usmerenom na uklanjanje dijagnostikovanog uzroka (mehanizma), a ne „uopšteno na temu traume“.
Sve dijagnostičke procedure, uključujući dijagnostičku sesiju, besplatne su. Nakon dijagnostike razgovaramo sa vama o planu terapije i, ukoliko ste spremni, započinjemo rad.
U zavisnosti od tipa traume, naša metodologija uključuje deaktivaciju traumatskih tragova, obnavljanje psiholoških granica, obradu potisnutih emocija, vraćanje izgubljenih delova ličnosti i formiranje stabilnog unutrašnjeg oslonca.
Takav pristup omogućava ne samo smanjenje simptoma, već i uklanjanje njihovog izvora — a zajedno sa njim i uticaja traumatskog iskustva na emocionalno stanje i ponašanje.
Više o terapijskim ciljevima i dinamici psihoterapije
Pročitajte članak o tipologiji psiholoških trauma, u kojem su za svaki tip traume opisani: mehanizam oštećenja Ega, karakteristični simptomi, terapijske strategije i dati primeri kliničkih slučajeva.
Otvoriti članak „Tipovi psihotrauma prema mehanizmu dezintegracije Ega
i njihovi neurobiološki profili: kauzalni model“ u časopisu Psychotherapy Science Today.
Kome se preporučuje terapija psihotraume
Ako svoje psihološke teškoće povezujete sa traumatičnim životnim iskustvom, preporučujemo vam da prođete dijagnostiku. Na osnovu rezultata moći ćemo da odredimo tip psihotraume ili da ponudimo drugo objašnjenje uzroka vašeg stanja, ukoliko se psihotrauma ne potvrdi. Sve dijagnostičke procedure sprovode se besplatno.
Šta se menja kao rezultat terapije
Pri radu sa uzrokom traume dolazi do sistemskih i stabilnih promena:
- smanjuju se anksioznost i napetost
- nestaju „okidači“ iz prošlosti i reakcije koje ne možete da kontrolišete\
- povlači se osećaj praznine i gubitka sebe
- obnavlja se osećaj sigurnosti
- stabilizuje se samopoštovanje
- pojavljuje se osećaj celovitosti
Da li je moguće potpuno se osloboditi psihotraume?
U većini slučajeva — da. Kada se radi sa uzrokom traume, simptomi prestaju da se reprodukuju. Naša terapija usmerena je na obnavljanje narušenih funkcija Ega, a ne samo na kontrolu simptoma.
Zašto ovo funkcioniše
Metod funkcioniše zato što se terapija zasniva na preciznoj dijagnostici mehanizma traume. To omogućava delovanje na izvor simptoma, a ne samo na njihove manifestacije.
Česta pitanja o psihotraumama
To se određuje tokom dijagnostike. Procenjujemo tip traume i dajemo zaključak.
Često se to objašnjava time što nije bio utvrđen mehanizam traume. Rad sa uzrokom uvek daje rezultat.
Terapija nije usmerena na ponovno proživljavanje traume, već na njenu obradu, zato se rad odvija nežno i pažljivo, a stanje se obično poboljšava sa svakom seansom.
Pored toga, većina naših terapijskih tehnika radi sa traumatskim materijalom ne direktno, već posredno. To omogućava da psihičke rane zarastaju iznutra i često bezbolno.
Obično smanjenje napetosti i simptoma počinje već nakon prvih terapijskih seansi.
Kod vitalne, invazivne ili egotomične traume terapija traje od 20 do 28 seansi.
Kod kombinacije različitih tipova trauma, kao i kod konstitutivne traume (povezane sa teškim iskustvima u ranom detinjstvu), potrebna je dugotrajnija psihoterapija. Njeno trajanje određuje se u fazi dijagnostike.
Uz pravilnu terapiju moguće je potpuno obnavljanje psihološkog blagostanja kod svih tipova trauma, osim teških konstitutivnih trauma povezanih sa veoma ranim iskustvima koja su uticala na formiranje same strukture ličnosti. Međutim, i u tom slučaju terapija donosi značajno poboljšanje psihičkog funkcionisanja i kvaliteta života.